Teskim koracima, mic po mic Serjoža, kako od milošte zovu Sergeja Trifunovića, dokoračao je na zakazani intervju.
Rodio se u Mostaru, pre 37 godina, i sada često ide tamo. Voli njegove tajnovite ulice, drveća, barove, dvorišta, svoje smokve, a voli i ujaka i brata i sestru, zbog kojih pre svega i posećuje grad na Neretvi. U srcu su mu i Kruševac i Užice, u kojima je završio osnovnu školu. A onda je upisao pedagošku akademiju, iz koje je izbačen.
- Zbog neopravdanih, valjda nisam bio dobar đak. Izbacili su me na polugodištu, onda su me vratili, pa sam ponavljao. Zato sam se premestio u jezičku gimnaziju i to mi je malo bolje išlo. Nije to bila klasična filološka nego se zvalo - inokorespondent saradnik. Imali smo engleski kao prvi strani jezik, nemački kao drugi i latinski kao treći. I iz mog razreda skoro svi su se upisali na filološki fakultet, ta naša generacija je bila fantastična.
Nije bio od tih poliglota, najviše mu je ležalo fizičko vaspitanje. Trenirao je plivanje u Kraljevu.
Došao u Beograd i upisao se na Akademiju, koju, nažalost, još nije završio.
Ostalo mi je još šest ispita. Počneš da radiš u trećoj godini i ne stižeš. Eto, na primer, Vojin Ćetković, Nebojša Glogovac i ja nismo diplomirali. Bilo nam je bitno da što pre počnemo da šljakamo, onda nismo dolazili na časove, nismo dobili potpise.
Od 1994, otprilike, ne zna ni gde mu je indeks. U to vreme snimio je i svoj prvi filmu „Tuđa Amerika“. Pre tog filma samo je jednom bio u inostranstvu - na koncertu „Stonsa“ u Beču - imao je 18 godina. A posle „Stonsa“ za samo dva i po meseca obišao je pola sveta.
Najviše se zadržao, ipak, u Beogradu. Ovde ima ono što mu fali u inostranstvu. Tamo cimneš nekog i kažeš mu: ajde na kafu, a on kaže: odlično, šta radiš u četvrtak? A ovde kad zoveš nekog da se vidite, on stiže za sat vremena, u Užicu je to još brže: vidimo se za 15 minuta na trgu.
Na užički trg odlazi zbog prijatelja, u Kruševac zbog roditelja. I stiže sve. Voli da je kod mame i tate. Kaže, lepo se ispričaju, jede, odmara se. Ne trči kući zbog poznatog sira i pršute iz njegovih krajeva, jer toga uvek mora da ima u frižideru. I u Americi, gde je živeo četiri godine, nekim kanalima se dolazilo do srpskih specijaliteta.
Bio je, upoznao je sve i svašta i vratio se. Baš zbog one kafe. Ne može da čeka četvrtak. Najidealnije je, kaže, imati dve baze, i to ima sada. I tamo je - i ovde je.
Da je bio malo vredniji, postigao bi mnogo više, ali sada se, napominje uozbiljio - u 37.
- Nisam više tako lenj, svašta sada radim, bacio sam se u mašinu. Radim na tome da se vratim pozorištu, koje sam napustio jer sam se osećao kao da idem u fabriku na posao. Čim se desi da nema zadovoljstva, bolje je prekinuti. To je kao sa partnerom, čim počnete da se smarate, kad ne osećate više to uzbuđenje, onda je najbolje da se sklonite. Na primer, glumac Danijel Dej Luis je iz pozorišta otišao na Siciliju da pravi cipele.
On bi iz glume otišao u stolare. Otac mu ima mašinu, koju on sada samo gleda, ali obrađivaće drvo kad-tad, siguran je.
Mislim da je drvo jedan od najplemenitijih materijala. I uvek me uzbuđivalo šta sve od drveta može da se napravi. Tako da ću sigurno jednog dana imati svoju radionicu.
Otac ga jeste inspirisao da pravi drvenariju i da uđe u svet glume, ali za svoj muzički ukus zaslužan je sam.
Ukoliko i Vi zelite da se bavite stolarstvom, prenosimo jedan oglas (koji nije ni na koji nacin povezan sa nasom firmom)Stolari, farbari i lakireri sa velikim radnim iskustvom. Stalan radni odnos. Kontakt 064/14 08 151
Mi proizvodimo i dostavljamo na Vasu kucnu adresu sve vrste uniformi za stolare, farbare i lakirere. Zastitite svoje zdravlje i bezbedno se posvetite ovoj drevnoj zanatskoj delatnosti. Nudimo Vam treger pantalone, jaknu, radnu bluzu, majcu sa logom Vase firme, kombinezon i jos mnogo vrsta HTZ radne odece.
