U Srbiji je oko 162.000 nezaposlenih bilo starije od 50 godina, ili 22,2 odsto od ukupnog broja nezaposlenih.Među ovim starijim nezaposlenim,44odsto nema srednje obrazovanje,oko 47odsto je sa srednjom, aosam procenata sa visokomi višom školom. Među pedesetogodišnjacima bez posla su ekonomski tehničari, prodavci, maturanti gimnazije, automehaničari, pomoćni daktilografi, bravari, vozači drumskih vozila, proizvođači bilja, proizvođačiodeće, tekstilci, jer semalo traže.
Najvišeih je među nezaposlenima u Beogradu, oko 30 odsto, tako da je skoro svaki treći na evidenciji službe za zapošljavanje u glavnom gradu – u šestoj deceniji života. Visok procenat je i u Subotici, Novom Sadu, Požarevcu, Kragujevcu (od 24 odsto do 25 odsto). Nasuprot tome su opštine Novi Pazar, Vranje, Prijepolje, Prokuplje, Sombor u kojima je udeo starijih manji – od 12 do 17 procenata. Ove razlike zavise od demografskih kretanja, ali i od zbivanja na lokalnom tržištu, jer pedesetogodišnjaci dolaze na berzu kao tehnološki višak iz preduzeća u procesu prestrukturisanja. To je slučaj sa radnicima IM „Rakovica”, Industrije obuće ,,Beograd”, „Univerzal – Iskre”, kragujevačkog „21. oktobra” i „Zastave”, niške „Elektrotehne”, „Progresa”, Robnih kuća „Beograd” i mnogih drugih kolektiva širom Srbije... Gašenje poslova u mašinskoj i tekstilnoj industriji i slabe mogućnosti za zapošljavanje na sličnim poslovima glavni su razlog za natprosečnu zastupljenost starijih u zanimanjima koja se ne traže. Među njima su i pomoćni daktilografi, 42 odsto nezaposlenih starije je od 50 godina.
Radi bržeg zapošljavanja ovih lica, Nacionalna služba za zapošljavanje nudi tri osnovna programa podrške: obuku za aktivno traženje posla, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju i subvencije za novo zapošljavanje, započinjanje sopstvenog biznisa ili radno angažovanje kroz javne radove.
Finansiramo i programe prekvalifikacije i dokvalifikacije. Kursevi se organizuju za zanimanja koja se traže, a oko 50 odsto učesnika se obučava u kompanijama, uz garantovano zaposlenje nakon promene zanimanja. Stariji nezaposleni su manje zainteresovani za prekvalifikaciju: u prošloj godini samo je stotinu bilo uključeno u ove programe, i to za zanimanja: zavarivači, tesari, parketari, negovateljice, geronto-domaćice...
Dok u EU svaki zaposleni u toku radnog veka promeni, u proseku, pet radnih mesta, kod nas se još uvek očekuje da ostanemo na istom poslu dokle god radimo.
Drugi razlog za slabije interesovanje pedesetogodišnjaka za prekvalifikaciju je „rad na crno”. Procenjuje se da oko 30 odsto onih koji su na evidenciji nezaposlenih imaju neki dodatni prihod. Zato neki od njih i odbijaju posao za „malu” platu.
Godine života su za pedesetogodišnjake ograničavajući faktor za zapošljavanje, jer većina poslodavaca želi da uposli mlađe. Aliza neke poslodavce starost radnika nije otežavajuća okolnost. Specifična situacija je u Mađarskoj, gde su zbog izuzetnog deficita zavarivača zapošljavali i penzionere. U Češkoj smo posredovali za metaloglodače-borveriste i autolakirere, u Nemačkoj za parketare. U Italiji su tražili naše radnike, ali u prednosti su bili stariji, porodični ljudi, s velikim radnim iskustvom. U ovakvim ponudama veću šansu za rad imaju lica koja su „ispekla zanat” i u tom smislu iskustvo jeste prednost, a ne mana.
Zaposleni koji izgube posao uglavnom imaju pravo na novčanu naknadu – od tri do 24 meseca – u iznosu od 50 do 60 odsto njihove prosečne zarade, s tim da naknada ne može da bude manja od minimalne zarade (trenutno 14.000 dinara), a ni veća od prosečne zarade u republici (35.500 dinara)
